petak, 12. veljače 2016.

Naš prijatelj Ćaza

A zamislite da sam ja neko bitan kao Tesla?!
Rođen u Jugoslaviji, živim u Srbiji.
Poreklom Albanac, Mađar, Nemac... čak se nazire i rumunska krv, ali i srpska (ako gledamo po Dverima ) po babi sa mamine strane... tek je to šok?!
A ima i Jevreja u mom poreklu.
Bio bih svačiji.
Zemljanin.

Ovako se opisao na svom facebook postu, virtualnim prijateljima. Za one iz stvarnog života on je Ćaza, građanin ovog svijeta i Novosađanin koji neizmjerno voli svoj grad. Kaže da je nezgodan i netolerantan ako su u pitanju neka nepravda, bahatost i bezobrazluk. Dosljedan je i iskren kako prema sebi tako i prema drugima. Porodica mu je najvažnija. I prijatelji, sa kojima u slobodno vrijeme obožava popiti pivo. Ne voli pretjerano pametovanje i pesimizam. Voli izazove, uživa u razgovorima sa ljudima i puno telefonira. Ovaj broker za nekretnine, bivši muzičar, suprug, otac, nekada sin... je prvi taxi bloger u Srbiji.
„U mom životu sve počinje sa muzikom a verovatno će se i završiti.“



Više od 14 godina Ćazim Salihi vozi gradskim ulicama i sluša razne životne priče svojih putnika. Kaže kako je taxi mjesto gdje možete da pričate o čemu god želite a tu slobodu izražavanja kroz pisanu riječ on prenosi svojim čitateljima putem bloga Taxi priče. I tako već pune tri godine...

- Blog je način da se izrazim, kombinacija mog iskustva i osećaja, ali i mjesto gdje svoje riječi opravdavam delima... To sam ja. Prijatelji prepoznaju Ćazu u svakom tekstu. Pišem o mom gradu i o sebi u odnosu na moj grad, društvo, trenutnu situaciju i date okolnosti koje se vrtoglavo menjaju. Mnogi žive u Novom Sadu ali ga nikada nisu upoznali i što bih kazao: Novi Sad necete upoznati u centru grada, potrebno je zagrebati površinu i malo istražiti. Moj grad, kao i verovatno i mnogi drugi, nisu ništa specijalno i posebno, pitanje je samo kako ga mi doživljavamo i koliko ga volimo?
U isto vreme dok pišem o svom gradu, mogu da se osvrnem i na život te da čitateljima dočaram iskustva nekih drugih ljudi sa problemima a tako možda sagledaju svoj i shvate da im je život veoma dobar.

Osim po svojim Taxi pričama Ćaza je poznat i po bendu "Red Cloud" u kojem je nekada svirao bas gitaru. Jedan album i dva spota su bili dovoljni da njihov nastup na Exit festivalu 2005. godine ostane zapamćen. Isključivo su radili autorsku muziku.
Danas kaže da sve manje svira zbog obaveza i djece koja, kako objašnjava, ne dozvoljavaju da ugrabi svojih 15 minuta sa bas gitarom.
Nakon što je bas gitaru „okačio o klin“ Ćaza se, kaže, jedno vrijeme „tražio“. Obzirom mu je bio potreban način da izbaci iz sebe i podijeli sa svijetom sve ono što se nagomilalo pronašao se u pisanju bloga u kome se sve to poklopilo.

- Prethodnih 8 godina ne stvaram muziku pa zato za sebe i kažem da sam bivši muzičar, jer pravim razliku između tezga bendova i onih što stvaraju. Iskreno, za godinu dana namjeravam ponovo početi da sviram ali sa svojim dečacima.
Mnogo sam razmišljao o toj razlici, dakle o vremenu kada sam svirao sa bendom i puno putovao, upoznavao puno ljudi, puno konzumirao alkohola i lekovite trave i bilo je super. Ostvario sam svoj san. Međutim, danas bih radije bio sa porodicom nego u kombiju na putu ili u klubu razgovarajući sa ljudima koje ne poznajem. Sjajan deo mog života, ali je on prošao. Ipak, ja sam isti onaj Ćaza samo malo drugačiji.

„Negoslava, šta Vi mislite o mom pisanju, moja žena kaže da su mi rečenice predugačke“ - napisao mi je jednog dana poruku Ćazim Salihi, blog i FB drugar čiji je blog bio na spisku onih koje redovno čitam.

Da se ne bismo predugo objašnjavali zamolila sam ga da mi pošalje jedan tekst u Wordu i izredigovala sam ga. Nije tu bilo potrebno mnogo intervencija. Više su bile sitne kozmetičke promene u pitanju, ali je on s takvom lakoćom počeo da primenjuje moje savete i već posle nekoliko tekstova blog drugari su počeli da primećuju njegov napredak u pisanju.

„To je sve zahvaljujući Negoslavi, ona mi je na jednom primeru objasnila sve“, napisao je u komentaru Ćazim svoj odgovor, čime je pokazao i to da nije sujetan čovek i da, osim što želi da uči i napreduje, nema problem da prizna svoje korake u učenju.

Jest da mu nije bilo potrebno mnogo saveta, ali Ćazim i dalje napreduje, a kako izgleda postao je ne samo taksi ikona Novog Sada, već i neka vrsta brenda svog grada. A nas kao čitaoce redovno obaveštava o nekim dimenzijama života svakog grada u koje običan svet nema mnogo uvida. I u tome je njegova velika vrednost i čar njegovog pisanja.
- Negoslava Stanojević - 

Kaže da mu blog puno znači a zahvaljujući pisanju dobio je nove prijatelje ali i samopouzdanje, što je za njega od svega najvažnije. Dobio je i na kredibilitetu u svom gradu, ljudi ga poštuju i podržavaju to što radi, dok on i dalje šeta svojim gradom i pokušavam da otkrije neku novu priču...
 „Poslušao sam savet Dragana Varagića i pišem o onome što najbolje znam i poznajem jer, iz ugla prodavca nekretnina, iz ugla muzičara, iz ugla taxiste poznajem svoj grad i deo sam njega i njegovog života.“

Kad ne šeta onda vozi. Tokom jedne svoje taxi vožnje upoznao je i sadašnju suprugu. To je jedna od njegovih 6 taxi vožnji koje nikada neće zaboraviti
Ta vožnja još uvijek traje...

 - Biti suprug je divna uloga u kojoj uživam. Ta uloga nosi određenu težinu i odgovornost što se u principu temelji na ljubavi, poverenju, razumevanju kao i spremnosti na kompromise, dakle zauzdavanju sopstvenog ega što je nekada i najteže. Dugo sam bio sam i mnogo sam voleo svoju samoću i slobodu, a moja Ljuba, koja se zove Dragana, uspela je da istrpi i istoleriše mnoge moje hirove kao i potrebu da se isključim, izolujem i malo budem sam sa sobom i muzikom... To još uvek radi. Nije njoj lako :)

Ipak, pored svega, biti otac za Ćazim je posao od 24 sata, jer kako kaže posao roditelja nije da djeci olakša život već da ih spremi za isti. I sam je puno naučio od svoja dva sina a osmijeh, zagrljaj i ljubav koju dobija su, kako kaže, snaga njegovog života i centar njegovog svijeta.

- Dok ovo pišem mlađi sin Darije se penje na mene i pokušava da mi sedne na glavu, ali bukvalno tako. Sa njima dvojicom, Maksimilijan i Darije, se non stop radi i imamo odličan odnos. Želim da im otvorim svet i sklonim sve prepreke ispred očiju koje im mogu pomutiti vid. Želim da budu deca i da imaju detinjstvo, da budu voljeni ali i da budu samostalni jer
kada napišem JA mislim MI, dakle supruga i ja zajedno sve to pokušavamo.
Puno toga sam naučio od njih dvojice i mnogo sam se promenio. Morao sam raditi na sebi jer nisam poznat po tome da imam strpljenja, da odgovaram na pitanja koja iz mog ugla nemaju smisla ali iz njihovog sve ima smisla... čemu služi svemir, za što kravi služe rogovi, čemu služi gravitacija... ?! I mnogo takvih pitanja o kojima ja nisam mnogo razmišljao. Međutim, njima je to važno i moram im objasniti. Oni tek počinju da žive i zato pokušavam da ih naučim kako je u životu veoma važno postaviti pitanje i da nije stramota ne znati.
Maksimilijan trenira fudbal pa sam zbog njega morao da naučim postavu Barselone i Real Madrida, da mu objašnjavam ko je bio Maradona itd.
Sve je to sjajno i priznaću, jako sam srećan što vole muziku i što idemo na svirke i koncerte.
"Čovek uvek može biti sretan ako to želi."

U roku od 7 mjeseci su mi preminuli i tata i mama, a oboje su ga u tom trenutku naučili nečemu što će, kako najavljuje, biti tema u jednom od narednih tekstova na njegovom blogu.

- Na moju žalost, više od 3 godine nisam sin i ne uživam u majčinskom zagrljaju i pohovanim šniclama uz koji je obavezno posluživan pomfrit. Ono, kada si dete, uvek imaš utočište u tom zagrljaju i osmehu koji je ulivao neverovatnu snagu i pozitivnu energiju.
Sa ocem nisam bio u najboljim odnosima i to je bio gubitak ali nisam ni stogao mnogo da žalim. Mama je obolela u gotovo isto vreme kada i on pa sam bio bitku za njen život. Na žalost izgubio sam je što je sastavni deo života, jer svi se rađamo da bi jednog dana preminuli.
Teško je danas i ponekada zavidim svojim dečacima jer oni imaju nas dvoje.
Život deli lekcije.

Ćazim je od nedavno i naš, odnosno Vaš lični broker za nekretnine. Zapravo, broker je bio i prije 3 godine ali kaže kako je u jednom trenutku shvatio da ga taj posao obuzeo cijelog, da je porodica počela da trpi i da je postao stranac.

- To nisam ja, jer nikada nisam bio Gari koji živi za novac već sam smatrao da novac treba da bude sredstvo a ne cilj. Stoga sam povukao ručnu kočnicu i odlučio da izađem iz te priče. Meni je porodica najvažnija i zbog njih sve radim. Ako ću se jednog dana probuditi i shvatiti da su mi deca porasla a da ja ni ne znam kada i kako se to desilo, da je pored mene osoba koju ja ne poznajem tj ona mene ne poznaje, onda to zaista nema smisla.
Vratio sam se na taxi, vratio se čitanju knjiga i pisanju dnevnika koji pišem od 11. godine. Međutim, život je ipak namestio da ponovo uđem u tu brokersku priču ali na drugačiji način.
"Da se samoreklamiram: ne vozim mercedes, ne psujem u toku vožnje. Vozim polako i svuda stižemo. Danas u mom taxi vozilu slušamo samo lagani Jazz i to instrumentale. Znači, samo opušteno i bez nervoze, molim! 
Zaboravih i da imam internet koji i vama može da posluži."

Da nije taxista kaže da bi se vjerovatno bavio prodajom. Trenutno to dvoje veoma uspješno kombinuje. Piše i prodaje.

- Najbolje prodajemo sebe, da li kroz pisanu reč ili kroz direktan kontakt.
Da, prodaja je kao muzika i tako se zvao moj prvi blog a to je jedna velika pozornica, bina na kojoj ja opet sviram ali mnogo više slušam publiku. To nosi mnogo adrenalina i izazova sa  sobom. Svaki dan je drugačiji i nikada ne znaš kako će se završiti - uspešno ili neuspešno? Mentalna snaga je u ovom poslu najvažnija jer je teško odupreti se pritisku prodaje kao i razočarenju jer posao u sekundi propada a ja ostajem bez provizije tj. zarade. Naravno, super je osećaj kada u jednom danu zaradiš 500 eura. Da je barem više takvih dana. Trenutno me čini srećnim i zadovoljnim što je veoma važno. Volim izazove.

Inspiriše ga život ali kaže kako se trudi da ne miješa žabe i babe. Piše o kafićima i restoranima koje je posjetio, ljudima koje sreće prilikom vožnje i njihovim životnim pričama i kao broker za nekretnine savjetuje kako i gdje da kupite željenu nekretninu. Svaki dan mu se desi nešto novo...

- Bio sam svedok jednom zaista teškom i strašnom životnom trenutku jedne starije gospodje. Uhodili smo njenog suruga, dakle vozio sam je na mesto za koje je ona sumnjala da se nalazi njen suprug sa ljubavnicom. Znao sam da to neće ispasti dobro ali moj posao je da vozim a njeno da plati. Kada smo stigli do tog mesta, ugledali smo automobil njenog supruga a to je bila kuća njegove ljubavnice koja je njihova zajednička prijateljica.
Da skratim: zamisli da živiš sa osobom 40 godina u braku a imate 60 godina. Misliš kako je sve u redu i da ti je život sređen... Onda te istina tresne u lice i to tako snažno da izgubiš tlo pod nogama... A ja sam bio svedok toga. To je strašno, ali je i to život a za mene jedna surova lekcija na primeru drugih ljudi.
Bilo mi je teško da posmatram gospođu, ustvari ona je gotovo baka i nisam imao ništa pametno da dodam. Nisam bio pametan tada a nisam ni sada.
To se zove život.

O tome je također napisao tekst Surova istina a lepa laž. Osim njega, sa ponosom izdvaja i tekst pod nazivom Moja bolest i ja, kao i Dve sestre: Mladost i Starost.
Svaki mu je drag na svoj način ali je kaže u ova dva uspio da prenese riječima ono čemu je bio svjedok. Njegova Priča o detetu koje smo zvali "Kume" je takođe snažna.
Gostovanje u Emisiji Ninine mustre, RTV Vojvodine
Gostovao je u mnogim TV emisijama, jedna od njih je Težak posao, emitovana na Radio – televiziji Vojvodine a u kojoj je predstavio svoje zanimanje taksiste. Zanimljivo je da je opisan kao izuzetno smiren i tolerantan vozač te da nikada ne koristi silu. O njemu su pisali mnogi portali, a zahvaljujući intervjuu i tekstu koji je sa Ćazimom uradila i objavila Anadolu Agency čuli su za njega u cijelom regionu.

- Pisao sam jedno kratko vreme za portal „I love NS“ i prestao sam iz meni nepoznatog razloga. Tesko mi je da pišem plaćene tekstove što ne znači da neću ali sam doneo odluku da ne radim stvari koje ne osetim. Zaista ne mogu da preporučim neki restoran ili kafić u Novom Sadu u koji ja ne bih odlazio te sam i odbio da promovišem neke restorane i to za novac.
Najviše sam gostovao na portalima kao sto su Luftika i Moj Novi Sad, takođe i na lokalnim televizijama kao sto je RTV. Svim tim ljudima moram zahvaliti na podršci a kao što je i poznato, intervju je obišao i prostore bivše Jugoslavije.

Za Ćazima je pisanje život baš kao i muzika i siguran je da će završiti i knjigu koju je počeo da piše prije skoro 20 godina. Kaže da čeka pravi trenutak.

- Jos uvek nisam definisao radnju priče bez obzira što je napisano oko 30 strana... kada porastem :). Muzika se stvara iskustvom baš kao i tekstovi, a sve to zajedno me čini živim i uvek vrati na davno pročitanu knjigu koju je napisao From „Imati ili biti“.

Kada ne piše, onda vjerovatno čita neku knjigu. Provodi vrijeme sa porodicom, popije pivo sa prijateljima ili pročita poneki  tekst svojih kolega blogera.

- Kao i sa piscima tako i sa blogerima, pratim nekolicinu, uglavnom su to moje komšije, dakle Merimu Simovljević Aranitović, Snežanu Medan, pročitam koji tekst od Negoslave Stanojević i Ognjene Lazić. Ali, ako bih nekoga zaista stavio na pijedastal i poredio ga/je sa meni najomiljenijim piscima, onda bi to bila Farah Krvavac McCulley. Ona me rastura, nju i supruga i ja čitamo, o njoj razgovaramo. Ona je u  meni probudila nesto neverovatno. Blizu nje bi bila Vera Uzelac koja me često i rasplače. Naravno, pročitam i tvoje tekstove kao i od Rade Čeh.

"Ćaza, kao rođeni Novosađanin, ima tu prednost u odnosu na mene - Može da bude sve ono što sam oduvek ja htela: Hroničar ovog našeg, prelepog grada, sa svim njegovim drvoredima, trgovima, čipkanim fasadama, raskošnim cvećnjacima i tihim, skrivenim kafanicama. Ćaza sve o tome zna, jer non-stop cunja po gradu i vozeći taj svoj, sad već čarobni, taksi, upoznaje svakolike likove i od njih, svojim srdačnim osmehom, izvlači razne ispovesti i priče. Pa ih prepričava nama."

Rijetki su dani kada ne radi a onda je uglavnom kod kuće sa porodicom, odu do prijatelja ili im neko dođe u goste. Trudi se da mu vrijeme ne prolazi ispred televizora ili kompjutera pa ima običaj i da sa porodicom ili sam obiđe neku kafanu u gradu, prošeta gradom te usput napravi nekoliko fotografija za svoje virtualne prijatelje i čitatelje bloga.
Uživa u svakom danu.

- Zaista se trudim da uživam u ovom svom mikro svetu u kom za sada sve funkcioniše kako treba. Uživam u ritualima kao što je svako jutro odlazak na kafu u isti kafić. U ćutanju tokom te kafe. Uživam u trenucima kada sam sam sa sobom.
Čovek uvek može biti sretan ako to želi.
Posle svakog lošeg perioda dolazi dobar a ja verujem da je za mene ovo baš takav period i trudim se da ga maksimalno iskoristim. Sretan sto imam svoju Ljubu i moje Indijance, sretan sto imam prijatelje, sretan što imam divne drugare blogere i naravno što ljudi čitaju moj blog. I ja volim da budem čitan ;)
„Još kao dete sam odlučio da budem živi i aktivni učesnik ovog sveta a ne samo neko ko se rodio i stoga živi dok ne umre.“

Jeste, sve je to naš prijatelj Ćaza.
Ako niste nikada bili u Novom Sadu i ne znate gdje su Adice, ni zašto je Foxort kuća u kojoj živi muzika, ne znate ni kojih je to top 10 restorana sa tradicijom u Novom Sadu kao ni koje kafiće trebate posjetiti ako vas put nanese u Novi SAD... Nemojte da brinete, jer i ne treba da znate, dovoljno je samo da čitate Taxi priče ili da i vama Ćaza bude prijatelj.

Novi Sad - grad po meri svih nas.
Zašto je Novi Sad poseban grad?
Zašto volimo da ističemo da smo upravo iz ovog našeg grada?
Zašto smo ponosni na to što smo Novosađani?
Ja sam shvatio davne 2000. godine kada sam bio vojnik i bačen među brda i planine prvi put u životu, da je upravo ravnica ono što me čini nekako srećnim i opuštenim.
Da samo u Novom Sadu mogu lagano i opušteno da hodam ili vozim automobil.
Počinjem da kontam da je Novi Sad poseban i zbog toga što ga svi mi neizmerno volimo, bez obzira da li smo rođeni u njemu ili smo došli u njega a naposletku smo postali deo njega...


Fotografije preuzete sa Ćazimovog FB Profila !

Broj komentara: 13:

  1. Čujte Taxi priče su nešto najbolje što se pojavilo u mom vidokrugu na netu

    OdgovoriIzbriši
  2. Ne umem da se ponašam u ovakvim situacijama.
    Ne umem da se pogledam u ogledalo jer ovaj tekst je toliko dobro napisan, toliko...zaista sam ostao bez teksta a to nije lako...mnogo pričam :)
    Velika zahvalnost.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Ne ponašaj se, nego pogledaj u ogledalo i budi ponosan što si to što jesi, prije svega čovjek i prijatelj ;)

      Izbriši
  3. Tekst sam pročitala jutros... pred početak nastave... i pomislih - kako Alisa ume da napravi toplu priču. Ali, s druge strane pomislim i - nije teško napraviti ovako dobru priču kad imaš čoveka koji svojim načinom života, odnosom prema ljudima, načinom na koji se trudi da svojoj porodici, dečacima, supruzi, komšiluku, pa sve šire i šire dok ne ubuhvati čitav Novi Sad i okolinu kao talas... svet učini lepšim i boljim mestom. Ćazim budi ono najbolje u svima nama. Zadovoljstvo je moje što ga poznajem, zadovoljstvo je moje svaki vid saradnje sa njim, a mislim da će ih tek biti, moje je zadovoljstvo, draga Alisa, čitanje svakog porteta koji ovako studiozno obradiš i onda upakuješ u jedinstvenu priču. Hvala ti. :)

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Nema na čemu, uživam pisati o svim divnim ljudima koji su oko nas da ih upoznaju i oni koji za njih nisu čuli. Jedan od njih je i naš Ćaza.
      Hvala ti na čitanju i iskrenom komentaru ;)

      Izbriši
  4. После овог текста, остаје ми да ишчитам линковане текстове, да се упознам са Ћазимом :)

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Grantujem da nećeš pogriješiti :)
      Hvala na čitanju ;)

      Izbriši
  5. Obožavam taksi priče :) Uvek inspirativne, uvek prožete duhom Novog Sada.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Ne voli ih samo onaj koji nije čuo za njih ;)

      Izbriši

Podijeli