srijeda, 1. travnja 2015.

Što prešutim, napišem

Neopisiv je doživljaj kada za tvoje Osiguranje osjećaja i cijelu Zemlju čuda čuju i u Pakistanu, Francuskoj, SAD-u, Austriji, Njemačkoj, Grčkoj, Irskoj, Crnoj Gori... u Omanu! Morala sam da pitam Google. Na kraju sam "oguglala". Neopisiv, skoro identičan onom osjećaju kad te neko davno tvoj poslije tri godine pozove na razgovor da ti kaže kako te još uvijek voli. Sve je moguće, znaju oni koji su pročitali Jutarnji monolog, bar jednom. Ja ne znam, nisam odavdje. Trenutno sam na putu za Oman. I pišem knjigu...



Moja prijateljica ima jednu zanimljivu metodu izražavanja misli, stanje koje je uznemirava ispiše na papiru i onda ga pocijepa. Kaže da je nakon toga prosto nemoguće ponovo sastaviti pocijepane komade u cjelinu i pročitati napisano. To mi je baš zanimljivo, jer kad nemaš sa kim da podijeliš svoje najveće strahove, baciš ih u vjetar i više te nije strah. Nisam pokušala takvu metodu jer za razliku od nje ja svoje zapisane misli čuvam. Prepisujem ih i sklapam cjeline koje će moći i drugi čitati. Prije toga, pročitam nekoliko puta jer ako ih ja mogu čitati moći će i drugi.

Zašto pišem?! Zato što je to jedini i najbolji način da se izrazim. Trenutno. Volim da slažem sve te riječi u rečenice i da ih osjećam.

Pišem zato što nekad prešutim. Ne mogu baš uvijek naći pravi način da ispričam sve svoje misli a ne želim da neke samo tek tako odu u vjetar.

Čitanje, pisanje, a između toga proučavanje je ono što me zaokuplja u poslednje vrijeme. Lažem, to je ono što me zaokuplja ODUVIJEK. I mogu vam reći da nekad i nije baš dobro puno čitati i pisati, nekad je bolje nešto i ne znati i prešutiti. Jer, kad ne znaš onda i ne šutiš pa i ne pišeš. A kad znaš i šutiš, onda pišeš.

I tako, dok pišem u međuvremenu polahko i pažljivo biram najdraže rečenice iz mojih tekstova i čitam ih naglas. Vježbam za promociju knjige. Usput sastavljam i spisak onih koje ću spomenuti u Zahvali. Sve ću to i reći i napisati.

Zahvaljujem se svima koji su me inspirisali, podržavali i gurali naprijed, ali i onima koji su me vraćali nazad. Njima upućujem veliko HVALA. Dug će to biti spisak... A u pozadini će se sve čuti Šemsin hit iz 80-tih dok ja umjesto kapitulacije potpisujem knjigu. Hoće, ako promocija bude u lokalnom Centru za kulturu. 

Zahvaljujem se mojim susjedima iz Srbije i Hrvatske, tamo se najviše pričalo o mojim tekstovima. Svima koji su pročitali bar jedan moj tekst i ostavili cijenjeni komentar upućujem najiskrenije HVALA jer time sam već uspjela u životu. Hvala svima i koji su progledali kroz prste mojim gramatičkim i životnim greškama sklopljenim u priče sa naslovima koji su nekada nastajali i prije napisanog teksta a nekad na kraju, kao zaključak. 
Posebno HVALA Negoslavi i njenom blogu, koja me „natjerala“ da naučim biti „tehnički“ pismena i na svaki tekst postavim poveznicu ka društvenim mrežam, jer kaže da je to veoma važno za promociju.

Zahvaljujem se i mojoj frizerki koja mi je svaki puta po nekome pošalje pozdrav i jedna je od onih kojoj sam svojim tekstovima promijenila pogled na svijet. Kaže da je čak nekoliko puta pročitala neke moje tekstove, najdraži joj je Nemoj da ideš mojom ulicom. Nije jedina. Mnogi su mi se javili nakon što sam objavila taj tekst. 

Niko nije sretniji od blogera kojem se čitatelji javljaju i hvale njegov rad. „Nitko na ovim prostorima nema tako jednostavan, lijep i satiričan, a ujedno iskustveno pametan način pisanja“. Hvala, Deane, pocrveila sam...

- Nemam pojma, kod kuće je i ne znam šta radi, možda i piše knjigu. Ona je vazda u nekim papirima. Nije ni progovorila a čitala je Nusretove novine. Sva onako malena legla potrbuške na sred sobe i čita.

Tako će vam reći moja mama ako je pitate zašto sam izabrala da studiram Novinarstvo. Ona ne čita moje tekstove jer bolje barata sa brojevima, ciframa i bankovnim računima pa sve nekako imam osjećaj kao da su me zamijenili u bolnici. Ja k'o neka umjetnička duša nekad samo šutim i sve nešto pišem, oblikujem, uređujem, dok ona računa...
Pa nastavim da pozdravljam i zahvaljujem se... Naravno mojoj mami, do koje ni poveznice za društvene mreže ne mogu doći jer nema ona FB profil i ne zna koliko sam ja prijatelja upoznala pišući i uređujući svoj blog. Ali će znati za promociju izabrati odgovarajuću haljinu i otići kod frizerke.
A ja kao vatreni navijač ljubavi, u crvenoj haljini, na svojoj promociji potvrđujem da me babice nisu zamijenile u bolnici. Dobro mi stoji. Ali, kome ljubav ne stoji dobro?! I mojoj najboljoj prijateljici se sviđa ta Jedna nijansa crvene. Njoj se također zahvaljujem što me odvela na premijeru priče o Greyu i Anastaziji u toj u istoj haljini. Dok su se svi farbali u sivo, ja sam se opet ofarbala u ljubav. Onda sam ujutru objavila svoju priču o nekoliko obojenih Gospodina.

- Pročitala sam ti jutros onaj tekst. Stvarno imaš dara, svaka ti čast!

Reče mi ista ona moja prijateljica kojoj svaku veče na viberu pričam o svojim kulinarskim umijećima i vještinama. Ista ona sa kojom razmjenjujem iskustva ispijanja kafe sa našim potencijalnim "frajerima". Sa svakim se pozdravimo uz slavnu rečenicu: Lijepo je bilo poznavati te.
Zahvaljujem se ja i mojim komšijama iz ulice. Oni su mi jedna od najvećih inspiracija. Ovaj moj prvi komšija je posebno kriv što ja pišem. Htio on tako jedno jutro da promijeni komšiluk i da nas napusti, ali se predomislio u poslednjem trenutku (HVALA BOGU!). I on i gospođa mu. Eno ga, šeta ulicom, izvadio onaj motorić iz guzice pa sad samo ispravlja kičmu, savija koljeno i ponavlja: Nema odustajanja! Naravno da nema. Da sam ja odustala ne bih sad imala ovoliko čitateljstvo.

- Znaš, ne bi trebalo samo da pišeš. Treba da izađeš malo iz zatvorenog prostora, da putuješ, družiš se, ipak si mlada, lijepa i atraktivna, trebaš to iskoristiti.

Jest, tačno bih trebala negdje otputovati, na primjer do Pariza. Šta mi fali, začas je to. Tamo se nalazi sva ljubav a ja sam poznata kao neko ko voli ljubav. Ne znam samo da li da idem sama ili da povedem i onu radnicu sa Biroa. Koliko sam je puta u ova zadnja tri mjeseca posjetila i od nje tražila neke informacije tačno će pomisliti da sam zaljubljena u nju.   
I još kaže: „Stavi me u jednu“... jedan gospodin, kojeg ganjam ova tri mjeseca da me stavi u firmu. Hoću, ali kad budem pisala za Avazovu Crnu hroniku ili RTL-ov Galileo. Ti si više nekako slučaj za istraživanje. Od kako sam za takve k'o ti postala „pasivna“ mislim da bi me samo Fojnica (lječilište) aktivirala. Nije ni čudo što sam se izjasnila da "Ne tražim posao" (?!) i što sam odlučila samo da pišem.

Na kraju, poslednjoj ali ne najmanje bitnoj, prijateljici Cici se posebno zahvaljujem. Ona je "kriva" što je čitala moje tekstove kad niko nije. Trpila me je kad još niko nije ni čuo za mene. Nijedan još nisam objavila a da ga prethodno nisam poslala njoj na "kritiku".

- Nisam ja kriva što ti dobro pišeš. Bolje ti je šuti i idi nešto napiši.

Tako me je otjerala i natjera da napišem i Ljubavnu. Za Farah. Kaže lahko ću ja to, Ljubavna... nije to ništa. Zato sam izabrala (opet) jednog Gospodina kojeg sam nedavno slučajno upoznala a znam da će joj se svidjeti. I to onog dana kada se usudio pokazati nježnost.
Nije bitan onaj o kojem svima pričaš, bitan je onaj o kojem šutiš... Zato i mislim da je dovoljno Big da ga stavim u priču. A on... pored mene u svečanom odijelu, zahvaljuje svima zajedno sa mnom. Sav ponosan, Gospodin. Doš'o da proda neku sirovu naftu i završi još neka finansijska ulaganja. Ja krenula da ga intervjuišem o kojekakvim stranim ulaganjima i svim tim bitnostima za našu državu i zaljubila ga u sebe. Evo me sva k'o Anastazija, saplićem se, pa sve pođem da se prostrem koliko sam duga i široka. I sve iščekujem kad će mi spasti jorgan pa da se probudim. A on sad hoće da kupi Centar za kulturu, sa cijelim okolnim zemljištem i fontanom. Kaže, neće da se javljam više na Biro i tražim informacije, nego da budem privatnik. Gospodin čov'ek, ima ljude. Moje je, kaže, samo da pišem. Našao mi i izdavača. Idem sa njim u Oman. Čim završim ovaj tekst i objavim listu najčitanijih.

By the way, ne idem ja ni u kakav Oman, jer je danas 1. April - pravo vrijeme za pravu šalu! Jedino nije šala da se saplićem, ali od smijeha i suza jer je moja Cica na današnji dan, prije 13 godina, prvi puta postala majka! Tačno ne znam šta bih od sreće, jer zahvaljujući njoj ja sam u svijetu zvanom BLOG.


Photo: Ilustracija/GoogleImages


4 komentara:

  1. Jojjj, šta li će sada pomisliti o meni svi oni koji znaju koliko sam ja (tehnički) nepismena:)
    Treba, nekad, čovek da drži i jezik za zubima- ovako ispada lažov na pravdi boga. Kako ću, bre, ja sada kada me neko pita za savet, da kažem- ne znam, pitaj nekog tehnički pismenog!?
    U stvari, žurim da se oglasim pa da idem da (te) čitam, u tome sam najbolja. Ljubac za tebe i Farah, a za promociju ne brini- kad dođe do nje, već ćeš se snaći.
    PS- to ti kaže autorka svoje prve objavljene knjige, od iskustva s promocijama. Ostale knjige su samo u počecima rukopisa i u mojoj glavi.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Nikakav ti lažov nisi, ti si jedno dobronbamjerno stvorenje, a svi koji te budu tražili za savjet slobodno pošalji na moju adresu i ja ću im objasniti ono što si me natjerala da naučim :D

      Izbriši

Podijeli