subota, 20. rujna 2014.

Ne, ne tražim posao?!


Nikad mi neće biti jasni ljudi koji se na odgovor da nemaš posao ponašaju k'o da si im upravo saopštio da nemaš jedan ekstremitet. Jaaao, kako to da još uvijek nemaš?!
Mislim stvarno kako to, a državni sistem nam idealan?! Ne, nemam. Ima posla, ali ja eto neću da radim. Može se lijepo živjeti i od zraka i ljubavi. I odjebi.




I ne tražim više posao. Nikakav. Ne zanimaju me svi oni javni pozivi i interni konkursi u javnom ili privatnom sektoru. Neću da šaljem prijave više ni na one za koje ispunjavam uslove.
Upravo tako, ne tražim posao. Pogotovo ne onaj za koji nisam stručna. Nisam nikako spremna za rad pod pritiskom, prekovremen rad koji nije pošteno plaćen jer ne pada mi na pamet da se neko iživaljava na meni i da me iscrpljuje mentalno i fizički.
 

Ne zanimaju me NIKAKVI konkursi za posao. Najmanje oni u kojekakvim renomiranim firmama. Za takve imam kratak fitilj. To njihovo poslovanje sa multi – fulti korporacijama obično prosipaju direktori koji se vode zapadnjačkim forama a radnike plaćaju po balkanskim. Uslovi koje moraš ispuniti su k'o da konkurišeš za tajnog agenta. A kad dođeš na intervju samo što ti još ne donesu atomsku bombu da je rastaviš na dijelove. Radno vrijeme ti je dokle god možeš da izdržiš da radiš, a najbolje je ako možeš da radiš ubrzane smjene, bez prestanka!
U takvim firmama Nezavisno udruženje robovlasnika (tajkuni i ostala slična bagra) pokušavaju da podmite Majku Prirodu da uspori okretanje Zemlje oko sopstvene ose kako bi dan trajao duže od 24 sata, odnosno kako bi maksimalno radno vrijeme moglo da bude duže od 24×7=168 sati nedjeljno.
I još te i maltretiraju, nemaš plaćan prekovremeni rad, ni obezbijeđene osnovne uslove za rad te bi najbolje bilo da u svoj radni prostor donesete pidžamu, da kući ne idete jer vi treba da živite i radite samo za gazdu.
 

Ne, ne tražim posao. Čak ni onaj u državnim službama. Dosta mi je da mi siluju mozak ispitima iz Zakona o državi u kojoj ni pravnici nemaju posla. Uostalom, da sam htjela znati zakone i zakonske akte studirala bih pravo. Dosta mi je da me ponižavaju jer sam odabrala društveni smjer i da mi govore kako sam promašila profesiju. Uostalom, ako je za gledanje sa visine, omalovažavanje i davanje nadimaka, dodjeljivanje poslova koji su ispod razine ili onih koji uništavaju samopoštovanje kao i za uplitanje u intimni život i tome slične poslove potrebna i odgovarajuća profesija onda sam ja eto promašila profesiju. Blago onom ko nije i ko misli da sam ja definitivno promašen slučaj.
 

Istina, nisam ni ja dala sve ispite u roku ali nisam ni samo prošla kroz visoku ustanovu. Ne znam i nikad mi neće biti jasno zašto se obnavljanje godine mašincima i doktorima opravdava težinom fakulteta a mi “ostali” smo k'o nešto „lakši“. I ja sam upisala ono što sam htjela i volila, da sam htjela gledati tuđe bolesti, crtati šarafe i rastavljati mašine išla bih za svojim snom. Uostalom, de da vidim jednog mašinca koji će napisati pravilno pismenu vježbu pa da onda raspravljamo o težini nečijeg obrazovanja?! O doktorima ne mogu, tu sam subjektivna, njima sve opraštam.
 

I da razjasnimo, sve je to relativno. Ne potcjenjujem nikog ali ne dam ni na svoje. Gdje si vidjela nekog doktora ili mašinca na Birou, a vidi koji su žurnalisti?! Eto ja sam vidjela i mašince i doktore na Birou, pa…?! To što nam je država „pravna“ i ne priznaje kvalitet nego rodbinu, to je tema za neku drugu priču.
Ja samo znam da sam krv svoju propišala dok sam dobila tu visoku diplomu da bi mi sad neki totalno stručan kamenoklesar rekao da sam promašila profesiju. I da bi pisao kolumnu tamo neki ekonomista koji ima veze sa svim osim sa novinarstvom. Fadil Opančić, Šoić i njima slični postoje i u stvarnosti, nažalost.
Prema tome, ne zanimaju me više ni takvi konkursi.
 

Ne, ne tražim posao. I ne zanimaju me ama nikakvi konkursi.
Preživjela sam dinastiju Suljagića, preživjela sam i onu Bajraktarevića, a preživjeh eto i Buljubašića. Svi su oni divni i krasni, bore se, rade, mijenjaju se i smjenjuju ali ja se ne mijenjam. Ostajem na Birou.
 

Samo da se zna da sam i ja nekad tražila bilo kakav posao. I radila svašta. U surovoj realnosti tranzicije i uspješnih privatizacija radila sam i po 60 sati sedmično. Za psihološki i moralni teror na poslu sam bila totalno nestručna. Ali i ostala. 
Radila sam i kao pomoćno osoblje u kuhinji, kao recepcionarka, promoterka, nastavnica instruktivne nastave, dopisnik, stručni saradnik, novinar, marketing menadžer, vodila cjelokupnu poslovnu dokumentaciju Udruženja privrednika, pored svega toga imam mašinu za šivenje i ako nisam ispred računara i ne pišem za sopstveni blog, onda šijem. I crtam. Jedno vrijeme na listovima papira ali mi je postala mala ta površina pa sam se sad preselila na zidove. Međutim, taj umjetnički duh duboko usađen u meni rijetko kome spomenem. Njega čuvam za dane kad totalno frknem pa da izađem na ulicu i pored svih svršenih kurCeva i diploma poredam i crteže mrtve i žive prirode, pa da mi ljude ubacuju sitni novac u jedan od okrenutih šešir kojih također imam kolekciju.
 

Ne znam da li u ovoj nadasve kratkoj biografiji i pismu namjere trebam naglasiti i da volim modu?! OK, onda ću i to nekom drugom prilikom.
 

U životu samo što još nisam bila hirurg i nisam nikog operisala, ali sam zato bila asistencija. Prošla sam kroz svakakve edukacije i iskustva a i oni prošli kroz mene. I još se nisam umorila. Za razliku od nekih koji ne poznaju gramatiku ni maternjeg eto ja igrom sudbine poznajem dva strana jezika. (Podvlačim ovo poznajem, dakle ne precjenjivati se ni u kom slučaju i nikad.) Ma kakvom igrom sudbine poznajem ih zato što učim i ne stidim se pitati ono što ne znam. A ne znam samo ono što nisam ni hjela da naučim.
 

Sad, kad sam se dobro „izhejtovala“, odoh da pošaljem 158. Prijavu na konkurs. Za posao, naravno. Prije toga moram još samo svratiti do štamparije po kopiju vozačke dozvole. Traži se dokaz i o tome. Imam ja i dokaz i stručnu spremu i dugogodišnje iskustvo vozača motornih vozila. Taksiram više od onog Morgana u seriji Divlji anđeo.
 

By the way, traži se prodavač. Niđe veze…

Photo: Ilustracija/GoogleImages

Broj komentara: 8:

  1. Juče se žali žena- dobila joj ćerka radno mesto u fabrici, za mašinom, i još spisak svih obaveza pride i kazni za sve neučinjeno. Nigde prava, kaže, samo obaveze.
    PS Reč je o jednoj od onih "stranih ulaganja" čiji vlasnici belosvetski, samo valjaju pare dobijene sa biroa, kao, zapošljavaju- vraga zapošljavaju.
    Ma, tekst ti je super, al njime sed nećeš nahranit' draga moja.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Shvatila sam da se neću nahraniti onog dana kada sam članove komisije na odbrani diplomskog ostavila bez pitanja i kad su mi upisali 10 kao zaključnu ocjenu i poslije kada sam svojim polupismenim kolegama novinarima pomogla da otkucaju diplomski rad na "vanrednom" fakultetu...
      Shvatila sam i potvrdila još mnogno puta da me moje znanje i sposobnosti neće nahraniti jer nemam osnovnu nekulturu ali zato mi je duša nahranjena kad bez dlake na jeziku napišem jedan ovakav tekst, što uopšte nije loše :D
      Hvala tebi što čitaš ;). Volim tvoje komentare!

      Izbriši
  2. Super tekst.
    Slažem se sa Negoslavom, a i sa tobom u potpunosti.
    Srećno!

    OdgovoriIzbriši

Podijeli